ALARMANTNO!!!

 ZA 11 GODINA 5.000 STANOVNIKA MANJE Čačak u grupi gradova sa najdubljom demografskom starošću

Proces depopulacije je zahvatio seoska naselja opštine Čačak, uzrokujući znatno starenje ovog stanovništva. Migraciona kretanja selo – grad su dovela do inteziviranja procesa deagrarizacije.

Poslednjih 15 godina stopa prirodnog priraštaja je negativna.

Ispoljeni problemi demografskog razvoja opštine Čačak posledica su ekonomskih, socijalnih, kulturnih i istorijskih okolnosti, prisutnih na ovoj teritoriji. Poznato je da  je ekonomska razvijenost nekog područja značajan faktor demografskog razvitka.

Međutim, stanovništvo, njegova veličina, struktura i tendencije u razvoju bitno određuju pravac i intezitet društveno – ekonomskog razvoja. Nedovoljno obnavljanje stanovništva opštine Čačak osnovni je problem demografskog razvoja, koji se odražava na sve ostale pojave i procese u društvu.

Depopulacija, kao izraz stalnog opadanja nataliteta i stalnog iseljavanja stanovništva seoskih naselja, predstavlja problem koji će u budućnosti i dalje uticati na demografski razvoj opštine.

Ovo je dugotrajan proces, koji se ne može kratkoročno rešavati.

Kao rezultat nedovoljnog biološkog obnavljanja stanovništva u opštini Čačak javlja se sve izrazitiji proces demografskog starenja stanovništva.

Većina naselja je u fazi „najdublje demografske starosti“.

IZVOR:  Čačanski glas

SRPKINJE NECE NA SELO!!!

Čak 260.000 muškaraca u Srbiji NEMA PORODICU!

U vreme kad se u Srbiji više rađalo nego umiralo, ljubavne veze trajale su najviše godinu- dve dana i uglavnom se završavale brakom. Bilo je sramota da se momak i devojka zabavljaju duže, jer bi devojka gubila dobar glas.

Momci i devojke od 25 godina bili su retkost i važili su za "usedelice", a bračni parovi su imali najmanje po četvoro-petoro dece. Smatralo se, s pravom, da tamo gde ima za dvoje dece, ima i za treće. Zahvaljujući tome, Srbija je uspela da preživi užasan biološki gubitak pretrpljen u dva balkanska i dva svetska rata, u kojima je izgubila skoro tri miliona stanovnika. Danas roditelji savetuju kćerke da se ne udaju rano, već da "malo prožive". Bar do tridesete. Nekad su u srpskim selima najugledniji domaćini bili oni koji imaju najviše dece, a danas se deca sve više tretiraju kao opterećenje za kućni budžet, a sve manje kao bogatstvo.

U Srbiji trenutno živi čak 260.000 muškaraca do 50 godina koji su neoženjeni!

U mnogim selima ostali su samo muškarci koji često bukvalno nemaju  koga da ožene, jer u njihovim selima nema devojaka.

U selima širom Srbije, vec decenijama se sela prazne, deca odlaze u skole, u gradove, tamo nalaze posao, i ostaju, retko ko se vraca nazad na selo, jer nase devojke nece da zive i rade na selu!

Posle završetka osmogodišnje škole devojke masovno beže u gradove, od krava i motike, dok se momci, naslednici imanja, ipak teže odlučuju da koliko-toliko siguran život na očevini, u svojoj kući, zamene za podstanarski život po gradskim sobičcima.

To su uglavnom obrazovani momci, koji devojkama mogu da obezbede normalan i pristojan život.

Dzaba price, da tu imaju lepu prirodu, da ne moraju mnogo da putuju i da se maltertiraju sa gradskim prevozom, da i ovde ima para… kada ima i poslova koji su njima teski, ili ih se stide…

IZVOR: Telegraf 

 

Da li je brak privilegija mladih?

Sami nazivi “mlada”, “mladoženja”, “mladenci” impliciraju da bi ljudi u brak trebalo da stupe dok su mladi. Za to postoje brojni potpuno opravdani i zdravorazumski argumenti. Zato i prva asocijacija na venčanje najčešće jesu ljudi od treće do pete decenije života, što se takođe promenilo u odnosu na ranija, tradicionalnija shvatanja braka. No, šta je sa onima koji stupaju u brak u poznim godinama.Pre par meseci, sticajem okolnosti našla sam se u Domu za stare u Rumi. U obilasku doma, razgovarala sam sa psihologom koji tamo radi. Dotakli smo se i teme odnosa među korisnicima doma. Tada je pomenula da su ljubavne veze među njima česte, a neretko se sklapaju i brakovi. To me je navelo da porazmislim o kompletno drugačijoj perspektivi koju čovek mora imati kada u brak stupa u dvadesetim i u sedamdesetim godinama svog života.

Kada smo i sami mladi, ne možemo baš da, u svojim mislima, “dosegnemo” to kako izgleda to kada imaš više godina nego što stvarno imaš – četrdeset, pedeset, a nadalje da i ne govorim. To se posebno odnosi na ljubavne odnose (a nekada ću i saznati do kojih godina ljudi upražnjavaju seks, za sada mi ne polazi za rukom). Ipak, kada na ulici sretnemo vremešni par koji se drži za ruke, sigurno je da ne ostanemo ravnodušni. Tada najčešće pomislimo kako je divno i u tim godinama držati se za ruke, pokazivati naklonost i bliskost na taj način… kako prava ljubav zaista ne zna za godine, za protok vremena, ne haba se i ne troši. Malo kome padne na pamet: “Hej, možda su se venčali pre pet dana i sada uživaju u svojoj sveže ozvaničenoj ljubavi!”

Sigurno je da je divno upoznati ljubav svog života (ma šta to značilo) dok smo mladi, roditi mu pregršt predivne dece, a onda posmatrati decu kako odrastaju, odlaze za svojim životima, a mi se vraćamo svom partneru kao sigurnoj luci, čekajući starost u miru i ljubavi koju su protekle decenije samo učvrstile. Svi, srećom, znamo takve parove, ali i one kojima je život podelio drugačije karte…

Ljudi se plaše samoće, posebno sa starošću i to je potpuno prirodno. Taj strah otelotvoren je u čuvenoj: “Ne želim da umrem sam(a)” rečenici. Muškarci je sigurno ređe izgovaraju, ali je sasvim sigurno da i sami strahuju od istog. Ljudi vremenom izgube svoje ljubavi i svoje partnere, da li svesno, sporazumo ili tragično… Međutim, kada se oporave, ne odustaju od ljubavi! Ne odustaju od ideje da vole i da budu voljeni, da imaju nekoga sa kime će da dele svoje vreme, brige, lepote života, sve ono što ga čini i lepim i surovim. Lakše je u dvoje, bez obzira na to koliko godina imali. I pored toga što su voleli i izgubili svoju ljubav, oni su dovoljno hrabri da ponovo vole.

Zato poklanjam jedan dubok naklon svim starijim parovima koji se odluče na bilo koju formu zajednice, bio to brak ili ne, jer nama mlađima šalju predivnu poruku: nikada, nikada nemoj odustati od ljubavi!

Šta donosi, a šta odnosi brak?

Brak predstavlja veliku promenu u životima onih koji u njega ulaze. Ne samo promenu da dnevnom nivou, kao što su mesto stanovanja, drugačije prezime (ako je takva odluka doneta), navikavanje da vas od sada oslovljavaju sa “gospođo” i da se na to odazivate, bez ispravljanja sa “gospođica”… Brak donosi i promene u unutrašnjem svetu, verovatno značajnije i dublje od onih koji se tiču same forme.

Od mnogih udatih žena može se čuti da su im veze sa supružnicima postale kvalitativno drugačije nakon sklapanja braka. Oni za koje je to “samo parče papira” sada prevrću očima (verovatno i gase ovaj tab na svojim brauzerima), ali činjenica je da stvari jesu drugačije nakon braka. Ljubav postaje dublja, povezanost višeslojnija, a osećaj pripadnosti postavlja kamen temeljac za izgradnju nove zajednice – porodice.

Šta je to što, na svim mogućim nivoima, brak donosi?

Brak donosi privrženost ~ I veza donosi privrženost, zar ne? Da, ali brak je privrženost koja je, na neki način, overena, ozakonjena, pečatirana i potpisana.  Privrženost koja se ne završava samo na voljnoj odluci da budete zajedno, već privrženost koja je kao takva prepoznata od strane zakona i društva. Istina je da to (kao, ustalom, nijedna od stvari koje će tek biti nabrojane) ne važi za sve brakove, ali ovde pričamo o onima koji istinski veruju da “dok nas smrt ne rastavi” nije samo kliše, a svi koji u brak sa tom namerom i ulaze, u to istinski veruju.

Brak donosi zajedništvo ~ Sklapanjem braka između dvoje ljudi, dolazi do njihove vezanosti na nivou porodice. Njih dvoje sada čine porodicu, ali i njihove porodice su sada povezane. Sa brakom, ne dobijamo samo muža, dobijamo još jednu porodicu. Kao i primarnu, ni ovu stečenu nismo birali. Zato brak donosi zajedništvo, najpre sa partnerom, zatim i sa celom porodicom. Zajedništvo koje odlikuje osećaj pripadnosti, bliskost i želja da se u taj odnos ulaže (osim ako je svekrva veštica, onda postoje male razlike  ).

Brak donosi kompromis ~ Tačnije, brak zahteva kompromis. Bez njega, nemoguće je postići zajedništvo. Kompromis ne znači nužno i odricanje, ali znači slušanje, razumevanje, uvažavanje tuđih stavova i potreba, prihvatanje i prilagođavanje. Zvuči jednostavno, zar ne? Pa, i nije baš. No, ako postoji spremnost i iskrena želja da se kompromis postigne, onda sve ide daleko lakše.

Brak donosi sigurnost ~ Brak donosi onaj osećaj da, posle užasnog dana, možeš da se vratiš u svoj topli dom, gde će te neko saslušati i zagrliti kad ti je to najpotrebnije. Brak donosi osećaj da imaš nekoga pored tebe, sa kim deliš sve – i lepo i ružno. To svakako donose i prijateljstva i veze, ali brakom se taj osećaj sigurnosti može produbiti.

No, da li to sve znači da brak ima samo prednosti? Pa, statistika razvoda može da da odgovor na to pitanje. Šta je to što, dakle, sa stupanjem u brak gubimo ili, ako je gubitak u ovom kontekstu prejaka reč, šta je to čega se ulaskom u brak odričemo?

Brak odnosi samoživost ~ Samoživost, sebičnost, usmerenost samo na sebe… brak koji je usmeren na zajedništvo i na privrženost, nije preterano tolerantan ka “ja i samo ja” stavovima. Upravo zato što zahteva da se sagledaju, saslušaju i uvaže potrebe druge osobe, zahteva odricanje od samoživosti barem do određene mere.

Brak odnosi jedan mali deo slobode ~ Ne, ovo ne znači da je brak lanac na kom će neko da te drži do kraja života. To znači da ćeš, verovatno, morati da se odrekneš nekih svojih bubica, u kojima si kao devojka možda uživala. Više neće u pitanju biti samo tvoje želje, tvoja pravila, apsolutno raspolaganje svim vremenom koje imaš… Pominjano zajedništvo iziskuje vreme i energiju, koje si nekada ranije mogla da investiraš na neka svoja sitna zadovoljstva. To ne znači da njih više neće biti, već da ćeš imati nove obaveze koje će ustupiti mesto starim navikama. Ovo se odnosi i na sve te silne izlaske, devojačka ludovanja, na flertovanje… ne na sve, naravno, ali na nešto od toga skoro sigurno.

Brak odnosi samoću ~ Ako si izabrala partnera koji neće dozvoliti da se pored njega osećaš kao da si sama, koji neće na brak gledati kao na neki grozni ugovor već kao na zajednicu dvoje ljudi koji se vole i koji žele da dele svoje živote… onda brak odnosi samoću. Što je još bolje, takav brak odnosi i usamljenost.

Autor: Ina Poljak